Borka Pavićević - povodom promocije Coraxove knjige "Trajno prošlo vreme Hronologija 1990-2001."

06.12.2017. Beograd

Nema čoveka koji se manje „dere“, ili koji manje viče, ili koji manje niti zbori nit romori, a toliko kaže kao Koraks. I to nepogrešivo. Koraks jednostavno ume da nacrta ono što svi misle, ali ne umeju tako dobro to da izraze, on je jedno javno mnjenje po sebi, forum, ili ono što se zove umetničkom istinom.

 

-          Povodom promocije knjige Trajno prošlo vreme – Hronologija 1990-2001.

 

 

Bilo je to veče u kome je jedna knjiga „razgrabljena“ – Predrag Koraksić Corax Trajno prošlo vreme – Hronologija 1990-2001 („Trajno prošlo vreme se najčešće koristi za radnje i stanja koja se događaju u nekom trenutku u prošlosti“). Bila je razgrabljena kao što se grabio hleb iz dobrotvornih kamiona devedesetih. Tamo-vamo, Trajno prošlo vreme – Hronologija 1990-2001, za koju nam je svima jasno da će se nastaviti, da će ova knjiga koja je pred nama biti umnožavana, ali i da će biti nove hronologije, da je knjiga u nastavcima, da smo svi učesnici tih nastavaka i da se od mnogo čega može pobeći u beskrajnom i besramnom zlorabljenju teze da se samo glup čovek ne menja, baš kao i od teze da istorija treba distancu da bi bila objektivna, ili od stava da „muze ćute kada topovi govore“, ili od „argumenata sitne dječice“, šta je sve smišljeno da se ne rizikuje, da se otkloni trenutak izjašnjavanja, da se čovek skloni ako je pametan, da se polako i sigurno, dugim radom, dođe do jednog ktoničnog stanja društva u kome se, ipak, i oni koji su bili dovoljno pametni da se sklone, kreću, ako ništa drugo, po razrovanim putevima, i sve prljavijim ulicama. Ali, Koraks nije ćutao. On je „zazveketao oružjem“ (parafraza iz Robespjerovog govora u drami Dantonova smrt Bihnera). Ili, odigrao je ulogu mladoga Kamij Demulena, on naime nije bio vičan govornik kao njegovi saborci Danton, Robespjer i Sen Žist, ali je zato izmislio plakat, jurio je po Parizu i vešao svuda gde je stigao svoje objave. Nema čoveka koji se manje „dere“, ili koji manje viče, ili koji manje niti zbori nit romori, a toliko kaže kao Koraks. I to nepogrešivo. Koraks jednostavno ume da nacrta ono što svi misle, ali ne umeju tako dobro to da izraze, on je jedno javno mnjenje po sebi, forum, ili ono što se zove umetničkom istinom. Eto, jačom od svega i od svih „izvinjavajućih zabluda“. Zato je veče promocije Koraksove knjige bilo tako događajno, zato niko nije hteo da ide kući, ljudi su želeli da budu zajedno, u jednoj društvenosti koju je unela kritika i vlasti i društva, i situacija i likova, i teksta i konteksta (Koraksova). Svečani ton, događajni, davala je upravo ta društvenost, i, uostalom, potreba da se stvari sumiraju, da se vremena organizuju u glavama ljudi, da se prošlost koja traje stavi u neku vrstu mentalne kontrole, da se unese svest u „Trajno prošlo vreme“, da se uspostavi „hronologija“. I da se Koraksu kaže – svaka čast.

 

Borka Pavićević, kolumna „Glava u torbi“ u dnevnom listu Danas

Objavljeno: 21. decembar 2014. godine