Dušan Petričić "Corax"

10.12.2017. Beograd

Tekst Dušana Petričića o Coraxu povodom nagrade "Dobar primer Novog optimizma"

 

Spadam u one koji veruju u neki viši zakon kojim se uspostavlja ravnoteža u raspodeli loših i dobrih, ružnih i lepih, negativnih i pozitivnih stvari u našim životima. Tako nam je sudbina uvalila Slobu i Miru, ali nekako istovremeno, ostavila nam u amanet i Corax-a. Na našoj nesrećnoj medijskoj pozornici, sa tako malo i škrto rasprostranjenim pozitivnim likovima u novijoj istoriji, uloga Predraga Koraksića ostaje primer vredan dubokog naklona i frenetičnog aplauza na otvorenoj sceni.

 

Ne znam koliko je obična publika svesna istorijskog preokreta koji je Corax omogućio vraćanjem likova poltičara u dnevnu političku karikaturu, gotovo potpuno iščezlih tokom socijalizma. Karikaturisti su se u tom periodu vešto i inteligentno igrali dopuštenim sadržajima i kreirali vrstu tzv. filozofske karikature, kvalitetne, pametne, ubojite, ali sa mnogo opšteg i premalo konkretnog. A zadatak novinske karikature u svakom slobodnom društvu je, da bez zazora ukazuje na golotinju kraljeva. Corax je i kralja i kraljicu i dvorjane razgolićavao više i dublje od njihove već očigledne golotinje i postao jedan od vidljivih aktera njihovog odstranjivanja iz naših života.

 

Druga, za mene još važnija Koraksićeva zasluga je, što je svojom ličnom ljudskom hrabrošću u nesigurnim vremenima, svojim ličnim i profesionalnim poštenjem i borbom za istinu, sve vreme držao čas o tome kako se brani dostojanstvo i kako je

bilo moguće izbeći mnogo toga ružnog što nam se kao naciji dogodilo. Pod uslovom, naravno, da je većina gradjana umela da prepozna i sledi to načelo.

 

Njegove karikature i on lično su živi udžbenik za one koji hoće da uče i pamte kako biti hrabar, slobodan i dostojanstven. Zbog onih drugih, kojih je nažalost uvek više, i na vrhu i na dnu društva, Corax i dalje briljira na medijskoj sceni. Pošteno i energično i dalje drži čas konfuznima, neodlučnima, lenjima i moralno posrnulima.