"Ko se plaši slobodne reči?" - Pančevo

13.12.2017. Beograd

18. decembra u Cafe Coupe-u u Pančevu Građanska akcija Pančevo i Pokret Novi Optimizam organizovali su tribinu "Ko se plaši slobodne reči?"

 

 Učesnici tribine bili su:

Vesna Mališić, novinarka NIN-a;

Teofil Pančić, kolumnista, novinar, pisac i kritičar;

Ljilja Spasić, Građanska akcija Pančevo;

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo. Grupa za slobodu medija;

Tribinu moderirao:

Nenad Živković, Građanska akcija Pančevo;

 

Učesnici tribine „Ko se plaši slobodne reči?” analizirali su medijsku scenu u Srbiji, razmatrali pojavne oblike nekih od bezbroj problema sa kojima smo suočeni, i razgovarali o vrednostima, rešenjima i ponašanju koji će doneti promene

 

 

Stanje u medijima, medijska sloboda i neprestana borba za nju, pitanja profesionalnosti, uloge i odgovornosti novinara u jednom društvu, kao i otvorenost medija za suočavanje sa prošlošću, samo su neke od tema koje su bile u fokusu tribine pod nazivom „Ko se plaši slobodne reči?”, održane 18. decembra u Kafe-klubu „Kupe” u Pančevu. Ovaj skup, u organizaciji „Novog optimizma” i Građanske akcije Pančevo (GAP), bio je odraz slike našeg društva i dalje nesvesnog da nema zagarantovanih prava i da se građani za njih moraju iznova boriti i osvajati ih ako žele sebi da obezbede smislenije mesto za život. O svim ovim problemima govorili su Vesna Mališić (NIN), Ljiljana Spasić (GAP), Teofil Pančić („Vreme”), Branko Čečen (CINS, Grupa za slobodu medija) i Nenad Živković u ulozi moderatora.

 

 

Razmatrajući ulogu medija, Vesna Mališić je rekla da bi oni trebalo da budu korektiv društva i vlasti, budno oko koje bdi nad društvom, nad politikom; kritičko oko koje posmatra i pokušava da usmeri procese u društvu kako bi ono postalo bolje.

– Kad su političari shvatili da su mediji odlično sredstvo za osvajanje vlasti, oni su ih se dokopali. Pitanje slobode jeste samo pitanje ko može da se istrgne iz zagrljaja smrti i da izbegne sudbinu većine medija koji prestaju da se bave onim što je njihov posao i ulaze u prostor najvulgarnije političke propagande. Ako imate medije koji prate logiku vlasti, a ne potrebe društva, onda imate jednu patološku situaciju. Svi znamo zašto nam trebaju slobodni mediji, svi znamo zašto nam je ovakva vlast, ali nikako da izađemo iz tih krugova – rekla je novinarka NIN-a, dodavši da je ovo vreme podseća na devedesete, kada nismo znali kako da pređemo Rubikon.

Važna tema na kojoj Građanska akcija insistira i sa kojom pokušava da suoči naše društvo kroz različite vidove aktivizma jeste tema individualizacije krivice i odgovornosti za sve ono što se desilo devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Ljiljana Spasić smatra da je uloga medija ključna u razmatranju ovog problema, kao što je važna i uloga državne administracije, te da je to osnova od koje je trebalo krenuti još 2000. godine. U pogledu otvorenosti medija, ona je naglasila da podrška ne izostaje, ali samo kod onih novinarskih kuća koje su sve vreme te teme i pratile. Međutim, prošlost je velikim delom ostala netaknuta, njome se uglavnom bavi civilno društvo. Ona je ocenila da je stanje u medijima identično našem suočavanju sa prošlošću.

 

Nenad Živković je konstatovao kako se već 30 godina priča o istim temama i ne vide se konkretni rezultati aktivizma, kao da vrednosti za koje se građansko društvo zalaže ne postoje u realnom svetu, a Teofil Pančić je dodao da je jedina razlika u tom kontinuitetu čujnost o čemu se govori, koja je u nekom trenutku manja ili veća. Krećemo se već 15 godina „korak napred, dva nazad” i taman kada pomislimo da smo neke priče prevazišli, da su neke stvari stavljene ad akta, da smo neke teme/metode/ličnosti ostavili iza sebe – posle nekoliko godina nas sve demantuje. Kao primer je naveo hašku presudu Ratku Mladiću i načinu na koji način su dnevni beogradski listovi poput „Politike” i „Večernjih novosti”, inače u većinskom vlasništvu države, izveštavali o tome, objašnjavajući zašto Mladić nije zločinac. Pančić tvrdi da smo zarobljeni u nekoj paradigmi, da zapravo nismo iskoračili iz paradigme devedesetih i da kao građani imamo pogrešne predstave o sebi i svetu, te da se zato saplićemo o isti kamen neprestano, izigravajući „kolektivnu budalu”. Fenomen koji svako od nas primećuje kroz sopstveni život, naglasio je novinar „Vremena”, jeste da smo ostali bez nade.

O pritiscima na novinare, o kontroli medija, konkursima za sufinansiranje, o nekorektnom ponašanju vlasti i nepoštovanju zakona govorio je Branko Čečen iz Centra za istraživačko novinarstvo i Grupe za slobodu medija, koja je dosad svesrdno radila na ujedinjenju novinara u borbi protiv diktature. Iako deluje da su te kampanje bile kratkog daha, Čečen je objasnio da akcija i dalje traje, uprkos nedostatku podrške mejnstrim medija, i da su organizatori bili svesni da u nju moraju ući kao u maraton ili nikako.

– To što nikada nismo imali funkcionalne medije je posledica, i to vrlo rečita posledica. Kako da nemamo opet Vulina i Vučića ako mi neposredno nakon što su oni svučeni sa vlasti nismo sproveli ozbiljne tužilačke akcije? Da se vidi šta je ko radio, šta je ko ukrao. Bilo je tu više od krađe, bila su i ubistva. Šta je Šešelj radio sa ljudima iz Zemunskog klana, bili su nerazdvojni sve vreme? Ništa nismo rešili, niko ni za šta nije odgovarao. Ovo društvo nije želelo da vidi u čemu je pogrešilo – rekao je Čečen.

 

Određeni zaključci sa tribine jesu da se treba izboriti da RTS radi svoj posao, što je naglasila Vesna Mališić, jer kao građani možemo uticati na njen rad. Premda postoje oaze koje se ne mogu podvesti pod „divlje novinarstvo”, te oaze u vidu štampanih medija imaju male tiraže ili pak, ukoliko je reč o sajtovima, slabu posećenost. Ljiljana Spasić je konstatovala kako imamo slobodne novinare ako već nemamo slobodne medije i da nam nedostaje vrsta ozbiljne pobune, a ne „Fejsbuk” revolucije. Kao građani, neprestano trpimo ozbiljno nasilje. Ona je dodala da ništa nije izgubljeno i da će uvek opstajati male zajednice koje će društvu davati do znanja da nešto nije u redu i da je potrebno da se probudimo.

Tribini je prisustvovala i poslanica Marinika Tepić, koja je istakla da je jedina prava promena moguća na izborima. Na pitanje na koji način i u kolikoj meri mediji mogu pomoći opoziciji, odgovor je bio jasan. Novinari ne treba nikome ništa da praštaju – ni opoziciji, ni vlasti. Krajnje je vreme da opozicija shvati važnost izbora i da se racionalnije udružuje, solidarnije ponaša i nauči da pravi prioritete, te da se ne može ponašati mrzovoljno i sa uverenjem da neće postići uspeh. Mediji treba da zastupaju građane, pa je više nego neophodno da se novinari drže kodeksa i da imaju u vidu da su deo konteksta u kome žive i da je njihova odgovornost velika. Glas novinara se čuje dalje, a njihov nastup ujedno je i politički angažman.

 

Izveštaj je preuzet sa portala Pančevo Siti 

https://www.pancevo.city/nvo/srpsko-drustvo-ne-zeli-da-vidi-cemu-pogresilo/