Obrazloženje nagrade "Dobar primer Novog Optimizma" za 2017. Ivana Čolovića

10.12.2017. Beograd

CORAX, NOVI OPTIMISTA 

Danas u Srbiji treba dobro da zamislite pre nego što nekog nazovete optimistom. Može da se uvredi. I to s razlogom. Jer današnji srpski optimista je ili prodana duša, plaćena da širi zvanični optimizam, da se, na primer, raduje vozovima koji samo što nisu pojurili našim prugama  200 kilometara na sat, ili je prosto budala. Zato će čovek koji drži do sebe, do svoje pameti, radije reći da je pesimista, skeptik, a neće mu smetati ni ako mu kažete da je cinik, namćor ili mračnjak. Ali optimista, ja optimista? Ne mislite valjda ozbiljno.

 

Znao je to i Guta, punim imenom Branislav Grubački, kad je osnovao pokret Novi optimizam. Da bi izbegao mogućne nesporazume, u osnivačkom proglasu ovog pokreta objasnio je ko su za njega novi optimisti, da su to „aktivni pojedinci, otvorenog uma, spremni na dijalog, istinski zainteresovani za druge ljude“, da su to oni koji „ne pristaju na defetizam, širenje osećanja nemoći i beznađa“, oni koji se „javno bore protiv nacionalizma, šovinizma, fašizma, rasizma i svakog drugog ekstremizma“.

 

Dakle, pozvani smo da na optimizam gledamo na nov način, kao na aktivan, angažovan, kritički odnos prema društvu i državi, a na optimiste kao na etički uzornu, hrabru i demokratiji  vitalno potrebnu vrstu ljudi. Pozvani smo da pihvatimo da biti optimista može da predstavlja pošten, nekoristoljubiv i racionalan izbor. U stvari, ovako shvaćen optimista je isti onaj koga inače zovemo borcem za ljudska prava. Kako piše u  dokumentu kojim je ustanovljena nagrada Dobar primer novog optimizma, njome se nagrađuju ljudi koji se bore za afirmaciju vrednosti nabrojanih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima.

 

Ovo je bilo potrebno da navedem da bih sad mogao da kažem – a da se Korkas ne naljuti – da je on zaista ne samo dobar, nego najbolji, izvanredan primer novog optimiste, dakle kritičkog optimiste, optimiste bez iluzija. On je to pre svega zato što njegove karikature pokazuju da je stanje u srpskom društvu i državi nezdravo, haotično, ludo.  Uz to nam one govore da ovo ludo stanje, naizgled rovito, nestabilno, polazno, može da potraje, to jest da već dugo traje, da u Srbiji promene na vrhu vlasti nisu promenile njen karakter. To nam govori i ona zarđala kašika, koja se na Koraksovim karikaturama pojavila najpre kao simbol Šešeljevog opasnog političkog ludila, i u međuvremenu postala simbol kontinuiteta vladajuće politike u Srbiji.     

 

 Ima li tu bilo kakvog optimizma, pitaće neko. Zar ovo nije krajnje pesimističko viđenje savremene Srbije? Nije, jer Koraksove karikature nam ne sugerišu pesimistički zaključak da se s ludilom u vrhu Srbije moramo pomiriti, jer se tu ustalilo, pa izgleda kao naša sudbina, zao udes protiv koga se ništa ne može. Tačno je da Koraksovi portreti naših ludih vlastodržaca i članova njihove svite - svedeni na osnovne karakterne crte, onako kako to mogu samo veliki umetnici -  uglavnom pokazuju mračne likove. Međutim, treba primetiti šta se događa s mrakom ovih likova kad je on u Koraksovim crtežima likovno predstavljen, otelovljen, treba primetiti da tada mrak, ako se tako može reći, izlazi na svetlost dana. Postaje vidljiv i čitljiv. I mi se, gledajući ove slike, pitamo: zar ovo trpim, zar se ovoga plašim, zar se ovoga ne stidim?

 

  Da li će jednog dana u Srbiji biti dovoljno ljudi da, polazeći od ovih pitanja, počnu da pretvaraju svoju zemlju u bolje mesto za život, manje ludo i haotično? Ne znam. Znam samo da treba da budemo zahvalni Koraksu što nam već godinama pokazuje, crta jasno kao na dlanu, s kakvom vlašću, u kakvoj državi, s kakvom politikom na našu sramotu živimo. Nije se umorio i razočarao. „Mogu vam reći“, kaže on u jednom intervjuu, „da je ovo već četvrta politička garnitura koju opisujem. I koju nameravam da ispratim“.

 

 

  Ima li od ovoga bolji primer novog optimizma?