Tribina „Duh palanke i fašizacija društva“

09.11.2016. Beograd

Tribina „Duh palanke i fašizacija društva“ održana je 9. novembra u Medija centru na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma.

Tribina „Duh palanke i fašizacija društva“ održana je 9. novembra u Medija centru na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Tribinu je organizovao Pokret „Novi optimizam“   zajedno sa saradnicima iz Građanske akcije Pančevo i Medija centrom.

Govornici su bili: Branka Prpa, istoričarka; Marinika Tepić, predsednica Odbora Skupštine Srbije za evropske integracije; Teofil Pančić, novinar i pisac. Tribinu je moderirao Ivan Milenković, filozof.

Održana tribina „Duh palanke i fašizacija društva“ četvrta je po redu. „Novi optimizam” pokrenuo je niz tribina 2012. godine, na godišnjicu obeležavanja smrti Radomira Konstantinovića. Do sada, na tribinama su govorili: Srđan Milošević, Branislav Dimitrijević, Teofil Pančić, Uglješa Šajtinac, Olga Manojlović Pintar, Aleksandar Zograf, Janja Beč Neumann, Marinika Tepić, Senka Jankov, Latinka Perović, Mirko Đorđević, Zlatko Paković, Miloš Vasić i Ivan Milenković.

Okosnicu kulturnog programa Pokreta „Novi optimizam“  činila su dešavanja organizovana u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono“. Nakon zatvaranja kluba ove godine, tribina je prvi put održana u Beogradu, na novoj adresi “Novog optimizma” u Medija Centru. Kao i svake godine, i sada je bilo reči o fašizaciji društva, kulturi pamćenja, reviziji istorije, sećanju na Holokaust, obrazovanju, zaboravu ali drugim temama.

 

 

MAGLA OKO NAS

 

Iako najavljen, zbog bolesti, nisam učestvovao na tribini „Duh palanke i fašizacija društva“ u beogradskom Medija centru a povodom Međunarodnog  dana protiv fašizma i antisemitizma. Zato mi ostaje da se ovom prilikom koliko-toliko iskupim.       

U kultnom delu „Filozofija palanke” Radomir Konstatinović je  pokazao da je   stil  palanke njen subjekt, njeno  »sve«, a palančanin kao objekt ništa. Apsolutna »saglasnost« i nametnuti »red« zatvorenog društva protive se suštini čovekovog individualiteta. Pristati na to značilo je i još znači ostati bez slobode, svesti i transcendencije. Jednoobraznost palanačkog stila zaštitni je znak poraženog individualiteta.  Palanka je surova krotiteljica  palanačke slobode a palančaninu ne preostaje ništa drugo nego da se podredi  njenom „svirepom pozorištu”. Zato je vraćanje ovom delu,  u trenutku naše pobrkane  zbilje, više od podsećanja na to šta se ovde već dogodilo.  Ne slučajno, Bogdan Bogdanović  devedesetih godina  razmišlja o odnosu stila i sudbine: „Stil je za mene neka vrsta unutrašnje harmonije, kada smo ja i ja zajedno... Pogrešno odabran stil već je sama sudbina. A od nje se ne može pobeći. Ako neki narod hoće parodiju, parodiju s krvavim završetkom, ne može ga niko spasiti. Ni Marks, ni Njegoš”. Takva parodija nam se dogodila.

Posle analize ovdašnje političke zbilje, devedesetih godina prošlog veka, istoričar Andrej Mitrović zaključuje da je premoć nacionalizma koji se preoblikovao u šovinizam, u stvari, najznačajniji spoljni znak fašizma. To stanje je prepoznato kao  polet šovinizma. To je ona društvena situacija kad i nacionalizam postaje  forma fanatizma, iracionalizma i neupitnosti. Tako smo imali najkraći put i do fašizma. Da danas ne postoji  tendencija obnove i rehabilitacije ove  rasističke i militarističke ideologije, da se ne zaboravlja pedeset miliona mrtvih, koji su stradali na najbezumniji način od nacističkog zločinjenja u Drugom svetskom ratu, svakako bi ovu pripovest o varvarstvu trebalo prepustiti objektivnoj istoriografiji. Međutim,  ne samo zbog  nastojanja da dođe i do prekrajanja istorijske istine i relativizovanja istorijskih činjenica koje se odnose na fašizam, savremena društva moraju se ozbiljno zabrinuti i zbog toga što je snažan talas desničarskog ekstremizma zapljusnuo svet kome i sami pripadamo.

Ne tako davno, Umberto Eko pomogao je da se razabere da li je fašizam kao čudovište  prošlosti još prisutan i u svetu i u nas. Prvo obeležje fašizma  vezuje za kult tradicije.  U periodu gotovo poluvekovnog ideološkog monizma postojala je uporna i drastična tendencija radikalnog okretanja leđa tradiciji. Odgovor na takav odnos prema tradiciji opstaje u novim krajnostima, u njenom nekritičkom vrednovanju. Tradicionalizam označava procese sterilne izolacije. U okolnostima velike zbrke u prihvatanju vrednosti tradicije pokazalo se da ona može da vuče nazad  i kad se previđa i kad se nekritički usvaja. A tradicija koja se okamenjuje kao večno važenje i neopozivo trajanje, u svojoj dogmatizaciji, suštinski se protivi i promenama  i novim vrednostima. Ipak, najveći je problem tradicionalizam koji se temelji  na krivotvornom mitu, mitomaniji i megalomaniji.

U radikalizovanju političke svesti, protagonisti fašističke ideologije  prizivaju sinkretizam. Nijedan oblik sinkretizma nije kadar da prihvati kritiku, ističe Umberto Eko. Zašto je to tako? Pa stoga, što kritički duh kao forma upitnosti stvara razlike i u mišljenju i u delanju.  Za ovako opisani fašizam, neslaganje je izdaja. Mistifikacije pojmova vođa i narod ostaju i dalje u obzorju tradicionalne i autoritarne političke kulture. Narod dobija posebno mesto u atmosferi nacionalističke narcisoidnosti i mitologizacije prošlosti. Tada je i mogućno da je moj narod ovenčan superlativima, nikad sporan ni problematičan. To je, takođe, jedan od načina da se kolektivna frustracija pretvori u nacionalšovinisičku agresiju.  U svim mitologijama heroj je izuzetno biće, ali u ideologiji fašizma heroizam predstavlja normu. Zato je i razumljivo što  se heroj  fašizma igra oružjem.  Ono je njegov falusni Ersatz, njegov ratni i ratnički organon i orgazam. Bez njega  nema ni njegovog bližeg  ideološkog i antropološkog određenja. Tako se ovakva mentalna usmerenost sunovraća u groteksno ludilo, u kič aktivizma. Prva strela koju upućuje jedan fašistički pokret je strela koja  poziva protiv drugosti i uljeza. Radikalni etnocentrični “političari” u tome se ističu i pre nego što posegnu za etničkim čišćenjem. Italijanski književnik i mislilac  smatra da je fašizam izum  rasistički po definiciji. Strukturalno, mentalno, etički i estetski sporan; sporan u svakom pogledu. Naša iskustva u satanizovanju drugosti i stvaranju atmosfere averzije prema kolektivnoj drugosti nisu zanemarljiva. Bez uvida u ta iskustva teško je razumeti nacionalizam, koji je skliznuo u šovinizam, etničke mržnje i kolektivne ostrašćenosti. Tako dolazi i do ludila mržnje. A ono ima tendencuju  gotovo beskonačnog širenja. Mržnja razara i civilizovani poredak  i političku zajednicu. Što je najgore, ona čini sve da se život porazi i obezvredi a možda i uništi. Kad je Eko tvrdio da fašizam  podstiče  individualne ili društvene frustacije, on je otvorio Pandorinu kutiju. U njoj  je bio smešten ljudski zmijarnik. Tu su svakako i zmije - otrovnice, koje  uništavaju život. U frustracijama se začinje proizvodnja tragedije. A frustracije su svuda rasprostanjene - pa zato ne ostavljaju bez svog prisustva ni jedan domen postojanja. One su prethodnica i verskog i etničkog fanatizma, netolerancije koja se zavšava u nasilju i  diskrimnaciji. Frustracija deluje kao ponornica koja bezuslovno krči puteve nasilja. Začuđujuća je euforičnost, surovost i militantnost i onih slojeva, koji bi morali znati, bar toliko, da se ne može činiti zlo drugome a da se ne računa  na kruženje nasilja u čijim je osnovama zlo i destrukcija. I dok se grupišu kao anahronični patriotski blok, sa svojim ekstremizmom najviše čine da su političke terazije izgubile ravnotežu. A sve je ovo rečeno da bismo prepoznali „odsjaje” fašizma u našoj stvarnosti, u političkoj paranoji i folklornoj svesti. Zato je i rečeno da od mnoštva obeležja fašizma dovoljno je samo jedno pa da se „fašistička maglina zgusne”. Naša je nevolja i u tome što se magla od  mraka teško može i videti. 

 

Ratko Božović